Tati su se tresle ruke   
 spojena na jorganu u pastelnim nijansama   
 a da sivi miševi dosade ne pobjegnu.      
  
 Nije trebalo par riječi   
 pas plemenitih dijatriba   
 da proceni nežnost trenutka.      
  
 Bilo je kapljica duha   
 na slikama zakačenim na zid spavaće sobe   
 kao muhe na tapiseriji života.   
  
 Od pukotine do pukotine   
 hocemo li hodati   
 a da koraci ne krckaju po kamenčićima   
 u podnožju litica   
 que la mer découpa à son aise   
 u vremenima oluja   
 osmeh magle koja se pojavljuje   
 laissant passer sous la pâleur d'un soleil bas   
 ravnoteža koja uspostavlja mir   
 u blizini luke dolaska   
 pour la dernière barque   
 zasijano poljskim cvećem   
 na zalasku sunca naših sećanja.      
  
  
 793