Riječi kojima se moja majka smije   
 slatko poljsko cveće   
 zgrabio gvozdenom pesnicom   
 bez straha i koprive     
 čoveku     
 pokrivaju horizont   
 relikvije        
 ukopan lopaticom     
 dans le béton des souffles courts.   

 Objekti se rastvaraju   
 sprave se gomilaju na plaži   
 zastava leprša svoju sramotu   
 kapsula iskoči   
 u predvorju umirućeg   
 pas prethodi čoveku    
 čovek prethodi duši   
 dan blijedi   
 un visage jaillit   
 kao razglednica   
 pastirska torba   
 puna luka i dostojanstva   
 pour exposer en bord de rivière   
 svježa potočarka uz malo muzike   
 bez predznaka   
 mais tout en surplomb   
 le trou noir du passé.  


 
 293