Tvoja laka ruka gricka konce podignut šešir obučen u crnu odeću moj morski višak moji dugi prsti na terminalnom koplju bez instinkta .
Vodene sportove na blagom nagibu papilote i karamele njihov kristal ogoljen za prednje zube zagrli labavicu vintage nights .
Dekocija tvog osmeha ispod toplog jorgana može da okreće galaksije muzičke štapove u dahu hinjenog bekstva mountebank koje oblak briše tako rano tako kasno pramen kose iznad oka nevolje beskonačnog .
Živi glas i srce zaneseno užarenom žeravicom, razvezati vlakna dosade zaronili u svoje rodne vode suštinski akord niskih i bolnih nota moj cvijet moj život ma vibracija moje dahtano obožavanje usta u dahu moja milost na nježnoj travi razderana na četiri uda tvog tijela tako meka . "volim te, moraš naučiti reći ja." (Christian Bobin)
L'épaule dénudée l'ombre des pins le visage tourné vers le ciel un collier de perles fines. De la tristesse dans l’œil les lèvres gonflées la lune virgule mon âme d'une guitare coquillage.
La ville au loin frémissante sarabande rentre ses chats il fait déjà trop tard.
Si lente si parfaite qu'au petit jour tout retient l'ordre écru de mémoire.
Ostrvo visokih krila isključujući putovanja neba i vode kao dijete koje spava . Sjećanje na Place de Grève prerezan vrat na vokacije jadnih bijednika tražeći krvavu opomenu . izbrisana uvreda na trgu zaborava set pribora za jelo u rastućoj magli . Izronite lagano ptice lutalice nego duboko nebo rasuti .
Pronađite na mapi ovo ogromno sećanje od smijeha i suza, romansa srećnih dana .
Uzaludni prolaznik vraćeni dio odredište nepoznato ruku pod ruku .
U aromatičnim biljem blizu izvora zagonetni komad zida pogled odozgo crna mačka vidi senka duša ništavost razlika nedoslednost sveta zaustavljanje poetskog toka privid dobrodošlice u tišini kontemplacije gde je najviša grana velikog drveta pucketati na vjetru .
I ako iščupa kandže na ovim korijenskim mjestima gde mentalna snaga pretvara u čistu energiju pogled Duha, to je da se uoče kršenja, pukotine u ovim iluzijama šta se reklamira, propaganda, ideologija, čak i nauke i tehnologije, elementi koji odlaze bez živaca moderni rob koji smo postali .
Funkcija poezije je da ide tamo gde je naš put, sa istrajnošću, dubina i vera .
Između praktičara dobrodušne umjetnosti i potrage za " sve dalje od poznatog " zar ne bi bilo zrna lude mudrosti to nas tjera da kopamo duboko u sebe odraz velikog apsoluta, mi nevidljivi orlovi koji kruže oko nevidljivih vrhova ?
