Месалина хобида

 Месалина хобида   
 дар дохили симфонияхо   
 муйсафед бо ороиш зинат ёфтааст   
 чеҳраи хокистарии дилгиркуниро ба вуҷуд меорад.  
    
 Дар зери садои симбхо ва олифантхо   
 кавалери Тренкавел   
 бо шамшери оташин мунаввар гарданд   
 пакете, ки ӯро мехӯрад.  
    
 Дар ин ҷо чароғ нест   
 нуқтаи карабистоуил   
 аз рӯи ҳавас   
 танҳо як оракули ифтитоҳӣ.  
          
 Одами хурдсол бимонед   
 ба мавзӯи каллунс   
 аз ҷониби худоён дӯст медошт  
 бо меҳрубонии беандоза   
 барои парвоз кардан таъин шудааст.   
   
 Одами хурдакак   
 зани хурдакак   
 соатро гардонед   
 ҳақиқати худро овезон мекунанд   
 иҷтимоӣ ва сайёра   
 дар сояи хаёти бадарга.  
    
 Дар ин шабакаи ҷудонашаванда   
 кӯфтаҳо ба истилоҳ меоянд   
 чизе гуфтан   
 гайр аз хомушй.     

    ( Керамика аз ҷониби Мартин Куэнат ) 

  504

дар канори чангал

   Дар канори чангал   
хаёт
ҳаёти ёрирасон
ҳаёт ҳамчун ҳадия
хаёти пур аз дустй
ҳаёте, ки роҳи худро бофтааст ва ҳеҷ чиз қатъ намешавад
Майдони сабз
ба куҷо қадам задан
чунин нозук
назар ба худи намуд
каҷҳои ояндаро кашед
Чӯҷаи об
Барои роҳ рафтан
пеш
сӯи шаб
раҳо кардани умед
аз бароҳатии ӯ
Дар он ҷо як ҷӯраи нур боқӣ мемонад
дар куҷо фосила
хор
бе акибнишинй
бидуни устухони баҳс
шохи дилсузй дар дил.


503
(муҷассамаи Мартин Куэнат)

Ашкҳои борон дар кабуд

 Le chien courait   
 sur le chemin  des bergères 
 entre les fougères accoutumées.    
 
 Navré de devoir frapper   
 un si bel homme   
 à la carotide.  
    
 Maman devant   
 s'était éloignée   
 en simulation d'être pressée de rentrer.

 La pluie se fit cinglante   
 et piquait le visage   
 une brume nous recouvrait.      
 
 La marée était montante   
 on entendait le ressac   
 frapper les dalles de granite. 
     
 La jetée était déserte   
 un marin dans sa petite embarcation   
 godillait ferme   
 vers un cargo   
 ancré entre les jetées du port.  

       ( peinture de GJCG )
  
502
 

au prolongement du jour

   Au prolongement du jour   
quand la nuit se fait profonde
où le navigateur tremble
devant les dangers qui l'assaillent
il y a cette lumière
cet oiseau qui annonce la terre
et le soleil
quand la connaissance est naissance
que le jour est amour
se gonflent les montgolfières
en ascension gracieuse
chalumeaux bruyants
faisant fuir les oiseaux
comme manne au désert
quand la faim nous tenaille.
Mesure-t-on les pas à faire
affaire de temps
affaire de regard
portés en juste place
jusqu'au soir ?


501
(peinture de Manon Vichy)

La présence à ce qui s'advient