Архивҳои категория: Соли 2019

вақт асоснок нест

  Обу ҳаво ягон фармонро ташкил намекунад ; интуиция чист ки вай аз замон кур аст .

Вақт танҳо гузашта ва абадият аст . Вақтро фикр кардан ғайриимкон аст, вақтро аз даст додан . Мафхуми’ “замони ҳозира” оксиморон аст

Обу ҳаво ? Ин роҳбандии амудӣ байни ду қисми тиреза ;  як фронт, а баъд аз, наздик, эҳсоси чап / дуруст, дутаксим, дар ҷои дигар ? Тафаккур дар муайян кардани он машқ мекунад … ва замон аз байни ангуштони мо мегузарад .

Вақт мекунад мубодила ва истинод ; он ба муколамаи бардурӯғ дар байни ду имкон медиҳад иллюзияҳо, он чизи дахшатангезро пур мекунад, он имкон медиҳад, ки сӯҳбати хурд бидуни баъд зикр шудааст, хаётро вайрон мекунад, ба мо занг мезанад “ви” ин ки барои будан вакт надоштанд, барои набудани ҳаёт, бо кабул накардани нихоии мо .

Рамз, вай, тачассуми вокеият мебошад, аз он чи ки робитаи байни предмет ва объект .

Баъзеҳо вуҷуд доранд чизе берун аз мавзӯъ ва объект ; резонанси вохӯрӣ вуҷуд дорад, аз вақт .

Чӣ ҳаст зиддиятнок, соддалавхона, Мутилятсияи байни субъект ва объект дар муносибат бешубха, аз қобилияти суханронӣ зиёдтар аст . Он ҳаракатро баланд мебардорад ва ҳавасманд мекунад ва амал, ки ба шумо имкон медихад, ки ба дарачаи дигари вокеият гузаред .

Зарур аст ки мавкеи худро бо пурсиши доимй тагьир дихад “роҳе, ки дар он ман мебошам” нисбат ба ҷаҳон . Ва агар ин тавр набошад, агар такрор бошад ҳамон чизҳо : аз даст додани максад аст .

Барои рафтан аз як сатҳи воқеият ба сатҳи дигари воқеият танҳо вақте рух дода метавонад ҳолати муайяни мавҷудият, вақте ки чизе пинҳонӣ ба мо ворид мешавад, хангоми мушохида кардани равшан бе гараз, аз як мулоҳиза, аз озод кардан васлаки …

Он гоҳ, ки А замони нав аст, аксбардорӣ, замоне, ки таваллуд мешавад, як вақт дар он ҷо, дар флеш аз пайдоиши он, дируз ва имруз, як вақт аз вақт, ба пур будани лахза, ки гуё абадият дар он чо буд, ҳозир, а обу ҳаво дар ҷои дигар ва аз ин ҷо анҷом дода мешавад, вақти мулоқот, ва ки хеле зиёд аст ки мачмуи он чизе ки моро даъват мекунад ва он чизе ки мо мебошем, замоне дар баландӣ, ки сатҳи дигари шуурро пеш мебарад, вақти рафтан, а вақт аллакай вуҷуд дорад, замоне, ки асоснок нест, замоне, ки бо вучуди ин мо дурахшон, рӯҳ пас аз он эҳьё шуд, яъне бо ҳаракати дукарата аниматсионӣ истиқбол ва фидокорӣ дар худафрӯз ҷамъ .

191

аз чахидан ба чахидан

   Аз ҷаҳидан ба ҷаҳидан   
аз табассум то оҳе
аз оҳу ба табассум
ҳар чӣ кунем
имрўз бо нињод рў ба рў мешавад
барои фардо
ва пас аз фардо
аз хисоби баъзе шабхои ишк
~ гузашти замонро хуш омадед.

Ҳар саҳар гул кунед
ба суруди мурги сиёх
субхи нав
пилконашро кушояд
барои як рӯз даъват
~ ҳузур ба он чизе, ки ҳаст.

Хонаро ба тартиб оваред
ба гурба ғизо диҳед
ба бозор равед
хӯроки нисфирӯзӣ бо як дӯсти
китоб кушоед
фикрҳоро пӯшед
дар катони сафеди хотирахо
~ ризоият бо он чи меояд.


498

la conscience de la conscience

     Бештар, il est possible qu’on soit aussi la conscience de la conscience deet là, c’est de l’Etre de notre être dont il s’agit, ce qui nous ramène de l’existentiel à l’essentiel, cet essentiel qui n’est pas quelque chose d’abstrait mais la Vie de notre vie, le Souffle de notre souffle, la conscience de notre conscience….      

     Ce qui interroge pas seulement notre esprit analytique, mais notre “Биниш” et nous invite à faire un pas de plus, un pas au-delà des images et des symptômes dans lesquels nous pouvons nous arrêter. C’est alors savoir qu’on ne sait rien, c’est le commencement de la sagesse.

     La pluie peut venir, il y aura moi sous la pluie qui frappe le sol, qui bruisse et soulève les fragrances. Il y aura aussi l’Etre-Présence de ce qui arrive, cette conscience d’être là et hors tout ce qui peut nous arriver, l’instant de la rencontre comme jamais cela est arrivé, ce flash de grâce qui nous lie à bien plus que nous, dans le plain-chant de l’accomplissement et des adieux, sensations et réflexions dissoutes, hors le vivre et la mort de notre être identitaire, cette partie de nous-mêmes étrangère à nous et qui nous aliène, bien avant que la pluie ne tombe, bien après que le sol soit sec.

     Nous sommes et avons été, une trace, mais une trace qui avons troqué la connaissance contre le silence, la suspension des options de sens pour Etre, un avec soi, être Un.

495

Naines blanches de concert

 Naines blanches de concert   
avec petits bateaux bleus
frissons de l'âme.

Des nuages ténus
les lanières gracieuses
énumèrent
notes de miel
les pensées souveraines
déposées aux frisures de l'esprit.

Les passants du sans soucis
bouclettes silhouete
au regard du couchant
hument l'aurore
au travers du cèdre.

Mur granuleux
des papillotes plein les yeux
le croc de la lune
reflète les songes
guitare souriante
au glissedo des accords
que n'attendent
ni l'un ni l'autre
si ce n'est cette brise
filtrant les souvenirs d'antan.


494

une gerbe de poussière devant les yeux

   Naines blanches de concert   
les petits bateaux bleus
sont les frissons de l'âme.

Aux nuages ténus
les lanières gracieuses
énumèrent
notes de miel
pose et dépose
des pensées souveraines.

Les passants sans soucis
bouclettes frisées
au regard du couchant
hument l'aurore
perles fines de la nuit.

Au mur granuleux
des papillotes plein les yeux
le croc de la lune
reflète les songes
guitare souriante
à la venue des accords
que n'attendent
ni l'un ni l'autre
si ce n'est brise commune
la levée des souvenirs d'antan.


493

дар ибтидо шартнома аст

 Au début   
il y a l'accord.

Puis seul
assis par terre.

Finir par se taire
quand le vent souffle.

Et ça continue
du sol au plafond.

A se nourrir
du vol des oiseaux.

Petite main
en partage des corps.

Posée sur le chaud
de la peau.

Affleure la bonne odeur
des fleurs.

Ondines précieuses
volent les papillons.

Dans le clair de nos yeux
le frais d'un matin frais.

Pour écrire en dessus
ce que lumière peut.

Pour bâtir en dessous
la source fabuleuse.

Au plein du visage
la bougie luit.


491

боз ва боз таваллуд шавад

   Боз ва боз таваллуд мешавад   
дар долони дуру дарози андешахои гумшуда
Ман тасодуфан риштаро тарк мекунам
ва корди маро пӯшед
як бор бурида мешавад.

Он гоҳ сарнавишти бераҳмона боқӣ мемонад
ки онро бо чизхои нармй фаро гиранд
ки уро мачбур кунанд, ки дар зери равган гайб занад
ки онро бо каме мураббо калон кунед
ё бо як пораи панир савор шавед.

Ман пай бурдам, ки шаб фаро расидааст
рӯҳи ногаҳон озод
ба орзу ғарқ шавед
гашти асрори бегуфтугу
Эй пурхӯрӣ пурра тахмин.


492

дар болои ҷӯйбор борон меборад

   Дар болои ҷӯйбор борон меборад   
чинакча
аз куллахо то бахр
ояндаро печонед
аз бахр то сарчашма
хотираҳо бармегарданд
футурҳои кӯдакӣ
оинаи дилхо
Чанги ситора
сахт ба гил.

Дар зери такаббури метонимикй
замони астрономӣ
бо танбури сабз пур кардан
мавҷҳои баланд
аз истгохи бандар
қатраҳои об
кандакорӣ кардан
ки галла мегузарад
луоби чашмони моро бофтан
оби тозаи умед.


490