Gaël Jean-Claude GERARD bio je profesor povijesti i geografije, prijašnji, Gestalt terapeut i fotograf.
On je i pjesnik i kao takav postao je aranžer riječi, u nježnosti, u slobodi i u potrazi za istinom. Pjesnička gesta može se zamisliti samo na putu samoće, zahtjev u pogledu oblika, snage u smislu nadmašivanja samog sebe, lakoća u pristupu, poniznost u držanju i upornost u naporu.
Pjesnik nije tu da zadovolji svoj ego niti da se prepusti nekom konvencionalnom obliku. Revolucionar je utoliko što pomete red i poštivanje navika svoga vremena.. On je tradicionalist u poštovanju koje pokazuje prema starijima koji su prokrčili putove avanture., izvodio visokoleteće vježbe preuzimanja rizika od novosti, creusé les tunnels de l’ombre intérieure et lancer les ponts de la rencontre rugueuse avec autrui en franchissant avec force et détermination les vallées de la facilité.
Pjesnik voli život. Radosti i tuge su kruh i vino njegovih uobičajenih prijestupa. On nikome nije odgovoran. Nije važno smijemo li se iza njega, nosi masku glumaca antičkog kazališta koji su jedini ovlašteni razgovarati s bogovima.
I ako ponekad pse puste na slobodu, da ga njegova riječ nadilazi, pušta je da odmakne prema nepoznatim i divljim zemljama kako bi zatim pokušala skladati s detaljima ovog iskupiteljskog lutanja o, toliko potrebnog u svrhu pročišćavanja njezina slomljenog srca i omekšavanja barijera zaborava do kojih je odvučena. snaga i intuicija.
Njegova pozornost usmjerava ga na rubove, nepredviđene stvari, intersigns, analogije, šibice. Pjesnik može biti samo novi argonaut, zanatlija srca za kojeg još nije sve rečeno.
Njegove riječi su žar kad je hladno i led kada je olujno vrijeme. Njegove riječi ga vraćaju, pulsirati, giclent, skliznuti, urlati, geignent et clament sa foi en l’humaine condition pour ensuite s’adoucir devant la tenue des “Mystères”, urede i liturgije od kojih odmorni cinocrveni jezik pada u nesvijest od boli i lakoće, jezik druida, božji jezik, nečuven i imaginarni jezik kvestora apsoluta.
Le mots n’ont pas de sens s’ils ne sont pas vécus intimement, s’ils ne sont pas pesés à l’aune de ses douleurs, po mjerilu vječnog djetinjstva.
Njegova vizija je milimetrična i apokaliptična. vrijeme i prostor, štoviše prisutan u njegovom svakodnevnom postojanju, integrirani su u njegov globalizirajući temperament. Sve je ovdje, na vidiku, na dohvat olovke i raspored elemenata koji ga bombardiraju u vremenu pada meteorita postaje hladan stvar prihvaćanja, diskriminacije, brisanje i pohranjivanje mnogo više od slučajnosti. Osim za njega, slučaj ne postoji i ono što se zove slučajan susret, koincidencija, paradoks, synchronicité sont des traces mnésiques affluentes du passé et promesses d’un avenir imaginé marquées de la vision, pečata stvarnosti.
zvukove i boje, ritmove, glazba i samo značenje riječi su tutu plesača Opere u vrijeme Edouarda Degasa. Duga dojmova tinja u višestrukim mogućnostima kojima pohlepa izražavanja ne služi. Pjesnik čeka, strpljivo čeka sjedeći na svom ceansu gledajući da se otvori prozor svjetla u oblaku prašine koji ga zasljepljuje, što ga opterećuje, ugodi mu i kroz koji diše. Tako on izvire, Rodio se, on vidi.
Pjesnik nema kamen na koji bi glavu prislonio. Zvijezde zamjenjuju božićne svijeće. Njegovo opredjeljenje je negdje drugdje. Njezin san je ronjenje. A kad svane, ona nema uvijek rumene prste. Remugle su tu i dijete koje se tada rodi obilježeno je osobinom patnje. Il est alors possédé par le désir inexpugnable de connaissances et l’obligation de clamer ses rencontres en beauté – mandorles de son onde porteuse – haut et fort à la face du monde des humains tout autant que dans le désert ou dans l’absolu. L’enfant-poète se laisse sculpter par ce qu’il n’est pas encore et son entendement ne peut être qu’une expérience poétique et métaphysique.
njegov otac, njegova majka, ses fils et filles sont le jeu d’une filiation que la coupe levée haute sur le parvis du temple honore aux quatre vents de son destin l’appel de la nuit, dana, de l’amour et de sa finitude.
Nema budućnosti osim hoda hodočasnika duše po Mliječnom putu.
Ako se sjeti, to je samo da se vjenčaš s vremenom, s pticom na drvetu, osmijeh drugog čovjeka, od druge žene, djeteta, uz grmljavinu koja tutnji i kišu koja ga hrani. Vrijeme za sve. Vrijeme je koje prolazi. On je ptica na grani, on je grmljavina i kiša. Oduševljava ga kontemplacija godišnjih doba koja se vrte oko njega. Plodni par koji je stvorio pjesnik, ovaj prorok-dijete-zanatlija, u kontaktu sa svojom okolinom.
Tada se može uspostaviti tišina, šutnja sačinjena od brisanja djela. Tišina duboko u našem svemiru koja nastavlja svoj tok, neumoljivo.
Upravo ovdje, sur le site ” regardauvergne – la présence à ce qui s’advient “, pridruženi su tekstovi i fotografije.
Tekstovi imaju različite okuse. Neki su sažeci i razmišljanja o aktualnim temama i istraživačkim perspektivama koje pokreću naš današnji svijet.. Drugi su osobniji i bave se mojim pokušajima da shvatim svoje odnose.. A prije svega, većina njih proizlazi iz onoga što se događa u pjesničkoj rezonanci ovdje i sada gdje sam ja.. Au travers de ces derniers il y a jaillissement de la présence sous une forme multiréférencée et même ébouriffée qu’une certaine conformité de clarté et de rigueur dans l’expression phrasée ne saurait que partiellement convenir. Veo će uvijek ostati. Veo koji sporost neophodna za razotkrivanje pročišćava svako šetanje.
Fotografije potječu s panela koji je prethodno konstituiran u radosnom lutanju šetača, vođen brigom da promatra, Domaća zadaća, osjećati, ući u rezonanciju i poslužiti fotografskom objektu u okviru izrađenom od strukture, materijala, od svjetala, geometrijskih principa i emocija kako bismo zaobišli gep riječi čiji smo mi prečesto primatelji. Fotografije nameću tišinu.
Povezanost određene fotografije s određenim tekstom je tajanstvena. Ne potpada pod ilustraciju čak i ako se ponekad može pojaviti određena suvišnost, finoćom i humorom. Fotografija i tekst se susreću i iz njihovog kontakta može nastati treća dimenzija, uključena jedna trećina, drugačija priroda koja nas poziva na povratak refleksije. To je kroz ovo između, dans cet espace vierge de piétinements où surseoir à l’arrivée d’un sens hâtif qui peut scléroser l’entendement , da otvorimo svoje srce i dopustimo susret sa srcem drugoga. Dašak svježeg zraka nam tada daje hrabrost da želimo živjeti više i da se projiciramo u čudo..
idemo zajedno, budimo službenici ljepote. Može biti da je zidar kakav mi jesmo potreban svaki kamen da izgradi ovu prisutnost kao nitko drugi : ljubav, ljubavni tješitelj, kao onaj koji brine o drugome i onaj koji gradi budućnost.
