На поток пада киша   
 пијук пијук   
 од врхова до мора   
 ваља будућност   
 од мора до извора   
 сећања се враћају   
 мехурићи из детињства    
 огледала срца     
 Звездана прасина   
 тврд на глини.  
    
 Испод метонимијске надмености   
 астрономског времена   
 пуњење зелене тамбуре са   
 високи таласи   
 од лучког пристаништа   
 капи воде 
 сцуллинг   
 како жито пролази   
 уплетеш слуз наших очију   
 свежа поточарка наде.  

      
  490