Ова калиграфска планина
до вододелнице
који са закашњењем сеје небеса
музичког штапа
одузима дах
од најмањег хоризонта.      
 
Од буке бастринга
на вратима штале
олуја је бацила свој град право у олук
док старац
глава наслоњена на гранит
поновио свој живот у ритму годишњих доба
без риме без разлога.      
 
Натопљена кишом   
зид се срушио
врви од понуда и одлука
када се дигао из дубина катакомби
промукли гласови расплетених речи
руке пуне Беау де Враи и Бон
него искошена мисао разиграног Ума
згрчена
шћућурен на седлу
отвореног неба.      
 
Ребека на крају свог удовиштва
родила близанце
по налогу преокрета времена и простора
него загрљај срца са лишћем сенки
учинио свој успон земаљских змија
до његових прса радости и звезда посутих.      
 
 
851