То је питање неопходно да сви буду свесни, а посебно свесни своје коначности. Шта је смисао овог човечанства, овог универзума који је то учинио крај невероватног процеса од четрнаест милијарди година ? То би било агностички, атеиста или верник, питање је да једног или другог дана нећемо немојте одлагати питање .
Прича о цивилизације је пре свега прича о покушајима да се одговори да они довести до овог коначног питања. Већина, јер је то суштинско питање, чак и витални, људи су инструментализовали фундаментално питање значења дају живот пројектовањем мање или више затворених експланаторних система које су имале последице које су понекад смирујуће али парадоксално понекад још убојитије од оних слободе, једнакости и братство .
Јер питање о “сенс”, уместо да буде привилегован простор за испитивање и раст у знању и мудрости за човечанство, често постаје вектор догматских одговора. Уместо да поштујете потрагу од других, групе људских притисака насељене вољом за моћ, похлепа, страх од празнине и потрага за моћи настоје да доминирају њоме или га искључити, што онда покреће рат за “сенс”. И било да се врти око трансцендентних религија или секуларни. Исте убилачке логике су на делу и за осуђене Московска суђења у име историје, за жртве изазваних геноцида од стране тоталитарних политичких режима, за осуђенике инквизиције католички (Торкуемада) и протестантски (Цалвин), јеврејског фундаментализма или исламски шеријат .
У свим овим случајевима, оно што је било и данас је пречесто на делу јесте презир другост, такође први закон другости у области “сенс” да дају живот, у свом животу и животу других, То је онај офслобода савести, веома крхак концепт али поред будности и тврдоглавости коју то подразумева и позајмљује самопоуздање, поштовања према другима, трагање за аутентичношћу, љубави чист добро осетити, једноставности, понизности, пуноћа и умети да се живи .
Време је да доћи, пуна гнева и светлости, где ће се снопови будућности развезати на пољима наде. Нека онда људи и жене добра ће устати да продужи дугу шетњу да буде, надвисивши се Мистерија, настављачи живог дела великог претовара, велики животно дело, кратак на нашој личној скали, али тако дуго с обзиром на расплет будућности, и тако оперативан по траговима које дугујемо сами себи да се упише у велику књигу мемоара коју ће наши потомци консултовати .
да ум, срце и разум нам помажу у овом питању “сенс” јер постоји већи од нас у овом свемиру који се шири. Можемо изгледати добро као мршав комадић сламнате играчке елемената, сићушна холограмска ћелија овог огромног света у коме смо ми део, у одговорности и у присуству ономе што јесте .
131