Sous la gouttière du temple
y'a la romance
la saga du temps qui passe
le cortège des semelles de bois
le frisson des roseaux
le gond d'une porte
que l'on ouvre
et qui grince
demain ou après-demain
de rien en rien
les bras ballants
yeux levés
à l'horizontale
festons des nuages
hors limite du ciel
en syncope légère
sur le pavé d'argile
à griffer d'ongles écaillés
le passage des fourmis
en rivière d'être
vers le sans arbre
du sable ridulé.
336
Mon âge
assis contre l'arbre
regarde
boule de suif éteinte
à la tombée du jour
un cataplasme en brise-glace
de retour de mission
de père et mère le descendant
au risque de connaître
flamme terminale
mes annales dispersées
un soir de grand vent
la carrière ouverte
ет
dernier charroi
de mèche
avec le raisonneur apocalyptique
notre bâtisseur
notre fossoyeur
notre inventeur.
337
Marée remise
marée rétrocédée
marée du compte à rebours
marée déposée
marée reprise
verrai-je le dernier hoquet
descendre toboggan
la pente aux ajoncs
la mise en veille
des sphaignes de l'étang
ma correspondance
en bel équipage
filant grand train
sans attendre que je m'éteigne
pleurs refluantes
sous le dais mercantile
des arrimages familiaux.
338
Noir de noir
en l'écritoire souterraine
de corolle en corolle
tendre la corde
између пса и вука.
Capter la prosodie
du glatissement des vautours
vertigineux voiliers
éboueurs de vestiges
sans soupçon
sans contre-façon
accablant de tristesse.
Surgissement des mains tendues
jaillies
blanches
de la paroi anthracite
aux reflets de lune
en retrait des lumières de la ville
au son du buccin
sentinelle drapée du manteau de cuir
que revêt le vacher
le fouet dressé,
viatique devant l'autel
où surprendre la faille avouée.
Le Grand Bédé se dresse
le chapeau de clown vissé
sur son front Frankenstein,
gorille à la quenouille
taguant sur tablette d'argile
les blessures de sa pensée,
traces cunéiformes
gravées sur le pas de porte
au goutte à goutte
d'un ciel pleurant de se savoir aimé.
335
Au soleil vert
de notre enfance.
L'eau s'écoulant
du puits à la mare.
Deux tritons
un mâle une femelle.
Douce effluve
des senteurs printanières.
De haut en bas
l'effigie s'affiche.
Le clap de fin
mord la poussière.
Accolé aux barrières
l'arc-en-ciel épilogue.
Suif dans la gorge
le glissant d'une corde.
L'aplomb du désir
l'épuisette à la main.
Tout passe
tout reflète la présence.
Devant le miroir
le visage enjoué.
Passer de ce qui est dur
à ce qui est tendre.
Etre en amour
avec soi-même.
Pas de théorie
juste une intensité venue de l'intérieur.
La grâce
on la reçoit.
Maman
arrête de me dire qu'il faut pas.
La transmission
une course de relais.
Chaque âme est riche
de l'attention portée à l'autre.
Plein de papillons
ces messagers sans poids.
Entre genêts et ajoncs
les murs s'ouvrent.
File le vent
évitant les impasses.
D'avant le vrai silence
gambade douce gambade.
Ecoute
l'air respirer.
334
Тако лепо у сенци
и сашивен у духу
шепурила се она
сламнати шешир
према матричним погледима.
настао
између мачака између паса
кратка изненађења
не трепнувши капком
цигарета у апострофу.
Грумблед абове
на суду огорчености
пећинске фреске
његове позајмљене одеће
ухваћен у зрацима
од бицикла
без штаке
уз звецкање звона
и дрвени бокобрани
усправити се.
Била је цик-цак
од платана до платана
жабљи јарак
пуцајући своје горке мехуриће
док луташ.
Без церемоније
чипка на ветру
раздерала је јутарњу маглу
руке на траци за управљач
наговештај мимозе на носу.
Тако лепо у сенци
и сашивен у духу
шепурила се она
сламнати шешир
према матричним погледима.
333
Корак по корак,
од путовања до путовања,
у циркуском кругу
да песак изолује
гласина подиже завесе представе.
шарени улаз,
бучни барнум,
подигнута прашина
поворке животиња,
страсти душе
подигнута на врхове храмова
демонтирати,
да има смисла
и трансформисати.
Од крви и боја,
бесни крици Еринија
уништили су пејзаже детињства,
глинене усне извора
направили пут
са цементним млазницама,
истргнут је камен заштите,
жива ограда је посечена,
испуњени ровови,
сребрна лисица
више неће наћи центар,
зли ветар разноси грудве земље
према сухозидним терасама,
стари јасен шапуће своја последња расположења.
Ноћ гугута,
душа голубова
надвишена
кршења људског стања,
популистичке лажи
заменити песму песника,
трагови ратних машина
прати гвоздене ципеле длакавих,
небо се тамни,
чак и дрвеће које је извајао западни ветар
легне у олују.
Ваздух је гадан,
на зиду плача
животни папири
згужван и усиљен
на спојевима камења
покривена лишајевима
постати задихано месо
насумичног цимцума.
мршавих руку,
из џепова да одговара
загребати заборав,
колутајући очима
исећи вредности духа,
павлака
кловнов осмех шминка
наша последња лутања.
Бес обузима
ноћу,
у тишини,
учинио ружним додавањем оружја
борбе и мржње,
испупчен подизањем
нове жетве,
постати вољни саучесник
рђаве ренесансе.
Постоје званичне биљке
него оне пролећне,
колегијално биље
љубавног пољупца
расути
у потрази за великим преокретом,
комад хлеба
на дну торбе,
вода у циборијуму алтеритета.
Подићи ћемо Звук рикошета,
каменчићи бачени на реку,
доступна тражиоцима азила,
излазећи из нашег изгнанства.
332
памћење у апнеји
четири цвета на прозорској дасци
девојчица на све четири
на површини
разбијеног сунца
од мог брата, мој пријатељ, мој син, мој пријатељ
сарадници
у зору расцветали бадем
када нокат
прецртати оштром линијом
пролазак лета
буђење карауле
на равници уређеној
мудри фронтиспис
преко шуме
пратеће око
санс ку'алуниссент
мисли
ићи горе заузврат
овај торањ катедрале
пуцајући баштину плетену корпу
обим
на листу порекла
у процесу бића
висеће галоше
на крајевима мршавих ногу
како идеш
златна прашина
руке брисање
жезло захтева
побегли текстови
од пукнућа коже
сумња на сећања
без гладовања
у овој мрачној земљи
где жене, мушкарци и деца после сачме
тамјан својом бистрином
прегршт увелог цвећа
рашчупане косе
до сарказма шлемова са шиљцима
ломљење цеваница избељених тела
у циркусу хитне евакуације
колица и снопови да одговарају
моја мала девојчица
запалићу ватру
још једном
испричати ти причу за лаку ноћ
сребрна фолија
постављен на прозорску даску
плутати
на мору успомена
ритуал удварања
бели отвор бленде
врата љубави
гурнути нежним гестом
далеко од обале
сенка колосалног бреста.
331
Флев
младић са цигаретом
у овој замршености степеница
а да се корак не појави
у замену за малу столицу
седи шта ће људи рећи
својим дугим прстима
баци подсмех
штедљиво
тројански коњ
разбити и ући
Винцентова соба
низ ходник очекивања
мачка скочи на сто
загрлити детету врат
одвајајући крајњим погледом
игра хиљаду и једног искушења
разбијање ноћи пећ
подигнута дрхтавица
весло обнова
у прохладно јутро
ипак цаутеризед
љутиће ових мисли
са задивљујућим дахом
одрицања
на доку
а да воз не раздире ваздух
његове бескичмењачке стрекљивости
нагомилавање отпада од сагоревања
за делимично
обнови ватрено савијање фауна
пред појањем дјевом.
Иза прозора
зимско дрвеће
избегавао да се одлучи на лицу места
речи љубави из давне прошлости.
330
На ивици сна
Отац
испружи руку
мајка
руке иза леђа
пас
затвори стазу
дете
скрива.
У даљини холандски млин
први спрат
станови су отворени
стубови подупиру лукове
млечно бело прекрива зидове
коњ је спреман.
Један !
монте
обришите посластице
гестом
не задржавај смрт
буди ветар у хладноћи ведрог јутра
будите блиставост свог простора
штуца живот
киновер са грчом
буди рај у слави
моје дете
мој дијамант тренутка
у углу усана
тачка осмеха
само повод за кавалкаду
само трвење са вечним.
Муња
знаш пут
полако
хорс л'интер-прсти
склоности сенки.
Буди
смрзнути на калварији ожењених
мета истина
овај комад сомота
где да положиш главу
очи у очи
пре сузе.
317