Papa tu es là ?
Papa t'es là ?
Tu as vécu en homme bon et généreux
93 ans
en fidélité aux tiens qui te sont chers
93 ans
de simplicité de modestie de silence même
93 ans
de présence sur notre terre
reflet d'un ailleurs bien plus grand que nous
93 ans
et puis rien
et puis nous
бити
tes enfants tes petits enfants tes arrières petits-enfants
qui formons un microcosme dans ce grand univers
un monde en modèle réduit
un monde d'êtres en devenir
un monde en marche vers l'avenir .
Papa tu es là
ici
dans nos cœurs
en souvenir d'un temps passé ensemble
avec plein de moments qui remontent en surface
en rupture d'un passé révolu
en élévation d'un vécu à fructifier .
Dis Papa où t'es maintenant ?
Me revient ce temps où tu allais travailler à bicyclette
de Grenelle jusque dans les beaux quartiers
et que Maman disait
qu'on irait à ta rencontre
et que même sans te parler
même quand tu retenais tes émotions
même quand je comptais sur mes doigts
les additions et les soustractions
même quand je dessinais un cœur
sur la buée du carreau de la rue Saint Charles
je t'attendais .
Papa tu n'es plus de ce monde
paix à toi
en ce lieu éternel .
Et il y aura bien un jour
où nous aussi
nous disparaîtrons
et qu'on dira
si nous avons été formidables
si nous avons été détestables
car tout le monde sait com'on fait des bébés
mais sait-on com'on fait des papas !
D'avoir remis en marche ton être assoupi
en mon cœur rempli de lumière
j'exulte de mansuétude et d'amour
en reconnaissance de toi
mon papa à moi
notre papa à nous tes enfants
prolongeant par un simple détour d'être aujourd'hui en vie
l'obligation de poursuivre notre ouvrage
de ne pas craindre d'avancer sur notre chemin .
Faire
bien faire
faire ou se défaire
ne réduisons pas le monde
à ses aléas et à sa souffrance
il s'y passe aussi des choses magnifiques
et il serait criminel de banaliser ces choses
entrons en relation les uns avec les autres
raffermissons nos liens
collaborons célébrons gratifions glorifions la beauté
pour qu'en cette séparation d'avec toi, Lucien, qui nous rassemble aujourd'hui
pour que dans le tragique de la mort commune à nous tous
demeurer dans le recueillement
demeurer dans le silence
demeurer en cet instant de méditation
demeurer dans l'amour .
165
trois petites bougies
Trois petites bougies
et que reviennent
le témoignage des heures passées en harmonie
le tressaillement des profondeurs de la création
la capture du souffle avant son jaillissement
la force d'un regard derrière la vitre
la présence subtile de l'être éternel
la marqueterie des souvenirs éteints
la perplexité effarée de l'illusion
l'éclat d'une comète à jamais advenue
le saisissement de l'apparence
le calme des gestes répétés
la romance des vieilles chansons échangées
l'au-delà des formes en instance de leur accomplissement
l'enchanteresse transcendance de l'instant
le calme devant cet être-là en partance vers l'ouvert
la blessure ressentie au contact d'une brisure de verre
le glissement des doigts sur une peau fraîche
la tradition perpétuée par les objets reconnus
l'expérience sans cesse renouvelée
le sable fluide de l'aridité nomade
l'éclos dense de la force sédentaire
la conquête de la matière en lumière d'être
la transparence de l'effusion de l'oeuvre aboutie
le lever du rideau devant le soleil
la montée en conscience vers le cœur du monde
l'intimité de l'être inscrite dans la loi
l'évidence des preuves accessibles à l'artiste
le brouillage des événements dans la brume rédemptrice
la restauration de nos terres intérieures
le long et humble travail de défrichage
la guerre contre les ombres
l'homme de bien en ses instances réparatrices
le teint frais de nos visages redevenus sages
la musique en ascèse contenue
la beauté en grâce d'être universelle .
Être vivant dans la vénération émerveillée du secret
se remémorer la trace des humains
pour respirer en la seule réalité qui vaille
le souffle si fin de la bonne posture
la louange faite au quotidien
la contemplation d'une simple pierre coloriée.
164
Bien sûr qu’il eût du courage

Bien sûr qu'il eût du courage cet homme de vivre de longues années avec prudence simplicité et modestie à mener sa barque le long des berges quotidiennes sans avoir à demander où aller sans voir le temps passer en lente progression vers l'estuaire où les limites se dérobent où tout devient gris que la vue s'obscurcit que l'air manque que l'esprit ne répond plus mais où s'avance triomphant en ses attentes le mystère cette lumière incréée cette lumière intense venue de très haut cette béance habitée de vieilles âmes ce frêle esquif disparaissant dans les brumes ce point d'orgue se confondant avec l'horizon en souvenir de ce qui va et vient l'espace d'un souffle retenu en souvenir de ce qui fût traces de ton nom sur le tronc scarifié de l'arbre se retrouver assigné à transformer cette écriture douce amère en obligation de conscience en marche sur le chemin compréhension de ce qui est crépon de la plaie rouverte une fin d'été à mesure d'un regard échoué à marée basse chez celui dont le cœur demeure dans l'amour. 163
Vieillir en vie

Recevoir la vie comme un don comme un présent. Habiter tous les âges de l'existence l'enfance la jeunesse l'âge adulte la vieillesse. Se bonifier comme le bon vin trop jeune le vin est acide mûrir est l'oeuvre du temps. Ne pas être obsédé par les stigmates corporels traces du temps qui passe la ride amère n'est que le baiser en continuité d'être Demeurer dans la vie et dans l'intelligence. Tous les jours faire des découvertes intellectuelles affectives sentimentales Tous les jours être dans la nouveauté Vivre. Ne pas regarder dans l'assiette du voisin ne pas être jaloux rester en soi à la fenêtre de l'émerveillement. Croître encore et toujours. Vieillir n'est pas être vieux vieillir c'est aller dans la vie être vieux c'est perdre le goût de la vie. Etre curieux intellectuellement regarder l'existence comme un enfant sans être un éternel enfant regarder l'existence du point de vue de la jeunesse sans être un éternel adolescent. Aller toujours plus loin. Plus on vit longtemps plus on construit ce recul qui permet d'être là tout en étant déjà ailleurs. D'une seule lampée saisir le poudroiement des choses avant que la lampe ne s'éteigne pour que rives atteintes se dissoudre l'espace d'un sourire au gré du vent qui passe dans la lumière du jour qui vient . 162
стати на прсте
руке до неба
да додирне звезде
а затим схватити
које осветљавају
ове руке
хипнотички пламен свеће
да не желимо да излазимо на ветровито вече
руке од пчелињег воска
да на облацима испишеш своје име
склизнути са смртне казне
Избегавајте ситнице које се размењују на Небеској капији
не ради ништа више
за голу главу
у смирењу
примити
ову испружену руку
у тишини поезије
чист звук
клавијатуре све музике
према коме треба ходати
спора експлозија реченица
на невидљивом сусрета
да учини видљивим лепо плаветнило неба
заглађен вилинским прстима .
161
Тачка на и

чисти простор dans lequel fleurissent et se perdent les fleurs Le sens aigu de la citrouille se découvre calèche L'ange me convie à ne plus toucher terre са својим провидним крилима Un souffle Une caresse Un vertige tranquille empli d'exquises senteurs Les cigales stridulent Tout concourt à la redistribution du livre d'heures Du point pierre éclate l'envol soyeux de l'âme Oiseau de passage et si présent Éloquence élégiaque беспомоћан mais као ватра Et si persuasif Que ces choses vides et indifférentes у нежној фамилијарности Me somment d'être en dehors de moi Pour d'une mort éclose Donner sens et amour En retour de mission.
160
л’имагинатион цреацтиве
Л'имагинатион ацтиве стваралачка машта која ствара у и кроз акцију замишљајући да се препушта оним што јесте он је ја " биће " у густини ствари ја-магине Магинот линије у њиховом залеђеном бетону за измерену дефибрилацију ући у етар који долазе и одлазе и распоређени су стварање интрацелуларног вакуума ткање логичких асоцијација . Постоји јединствен обим сваки пут лице осветљава врх тамног зида од шкриљаца лице светлих очију и белу браду да меки глас чини да вибрира . Скала живота отргнута од првог гмизаваца да ветар оде са стазе на бодљикаве бубе . Чуо се труба за маглу кад из долине јаши дах звери . Штампано удубљење Авогадров број чији отворени сако открива срце смирном кичи . Замах у лету је тако спор анђели изнад кестена и храста црнике канделабра у мојој кући . Вертикално размишљање из импулсивног таласа утиснутих мириса храпавост голих размена . Једносложни повратак од животних навика ван опасности ивица почетака . само себе у коме други без анкилозе извадити надувеност из традиције под велом прихватања . Мудрост под ризиком да буде само преокрет у зору новог дана . 159
Психологија, шта лечи
Од тачка особе која упознаје психијатра :
Л’интентион. желе ствари промена у мом понашању, нека се муке олакшају .
Веза, квалитет односа, да се суочимо, где појединац постаје личност. Квалитет особа је увек међуљудска ; не може бити “је” без једног “ту”.
“нећу заиста постане личност тек кад те погледам у очи и Дозвољавам ти да погледаш у моје.”
Успоставите линк, везу којом се неко осећа добродошло и прихваћено у свом бити, везу која се осећа дубоко у себи, далеко изнад онога што ми може рећи и изразити, везу која чини да се осећате природно као код куће селф, и да ће доћи до суштинске размене .
тхе говор.Да буде дочекан на свом језику. Мој језик сам ја. То је оно што ме тера да будем у свету, штити ме и дефинише. То је суштински део мог идентитета. мој језик, ово су моје речи али и ово које моје физичко тело показује кроз покрете и микрофоне – знакови .
Лечење је битислушај, то је сусрет са професионалцем који је у садашњем стању а не напетабудност, чији став делатне доброчинства може да ме покрене и учинити да пожелиш да ми се повериш. Чекам да се други мирно усредсреди себе и да је његово безусловно прихватање онога што јесте пуно и цела .
треба чути идочекан без осуде.
Ово јеосетити мојим телом, моја психа, моја душа и моје утиче на оно што се дешава у мени о ономе што се тамо дешава, толико различит по оквиру сусрета а опет мени тако близак од странеповерење који је установљен .
Ово јебројсажето и највише јасно је могуће оно што осећам .
За практичар :
То је да се идентификују по слушајући што је могуће шире све елементе процеса од сусрет, у континуитету свести, у Ле контакт у процесу одвијати тамо између нас, у контакту који се овде успоставља и сада али који ипак осветљава прошлост и будућност .
То је стварање а климе лакоће и слободе за другога, што такође омогућава идентификацију елементи анализе .
Ово јенаправите оквир исто тако конкретан као симболички и имагинарни, јасно и безбедно, али који не сме бити зид суседни да би се омогућио приступ стварном окружењу .
То је за лансирање стазе, хипотезе, прекретнице, које други може да приграби ако су његов обим, а да није сувишан са оним што јесте, ни предалеко од његовог емоционалне капацитете и разумевање тренутка. Ово јекреативно прилагођавати и са релевантношћу за ситуација .
То је љубав према свему поседовање овог бића испред себе у ономе што оно даје .
Ово јељубити биће тога бића, његово нагомилано богатство у његова животна прича, његове потенцијале и шта је у примени себе, у њеном одвијању ка свом расту бића, у свом отварању до свет .
Ово је успоставитиправо растојање између њега и мене у циљу ажурирања и рад на поремећајима у односу између њега и његових Животна средина, са максималном јасноћом у осећају и читљивости у изразу без присиљавања другог да буде другачији од онога што он је где/и показује своју пратњу .
То све чисти елементи одушће, одпројекција, д’интројекција, одретрофлексија и Д’егоизам у ономе што се игра о нашем сусрету. То је бити тактични механичар који осетљиво раставља и поново саставља мали делови људске машинерије који остају веома живи током егзистенцијална трансакција која нас повезује, коњугује нас, одбија нас и ми одраста .
Треба размотрити други као растуће људско биће, као ходочасник на путу иницијаторски, кренуо непрекинутим путем свести. бити човек, је бити путник, Увек се креће .
Ово јеОд почетка, одакле је други, са његова животна прича, са својим емоцијама које хране настанак чега несвесно излеже у лонцу нашег контакта. Квалитет бића “нико” а не појединац имплицира потрагу за својим истинским идентитета у циљу сталне ефективне индивидуације према ономе што јесте заиста .
То је одржавање курса и будитегарант оквира, да сними шта се дешава, бити, ин простор-време садашњег сусрета и у низу наших сусрета .
Ово јеекспериментса релевантношћу, ситуације то се дешава у ритму онога који долази у поверењу да се лечи и под вођством онога који је одговоран за бригу о њему. Тако ће моћи да се појаве елементи психолошке механике на делу у нашој психи, не у ударајући другог императивним дијагнозама и ресторативним балзамима али усмеравајући га ка путевима којима би он сам могао да да смисао на оно што се дешава .
Немојте користити његовтеоријско знање само са опрезом. Теорија и техника не могу обухватити целину психе, тхе психички третман се а ” тотални однос ” који ангажује практичар колико и пацијент далеко изван теорије и технике .
Ово јебити стрпљив без бића сачекај па ћеш видити .
Ово јебити стимулативни а да не претходи другом на његов начин живота .
Ово једа буде фер у својим поступцима у смислу“правда” да не би преварили другог и дали му жеља да се иде још даље у самосазнању .
Ово је бити у креативно уклапање са оним што је тамо, само тхе, овде и сада и послеконтакт .
То је живети у једноставност, у понизности и буђењу сеансе психологије где се рад такође превазилази наше когнитивне способности да разјаснимо ситуације, Добро мимо онога што је овде речено, а где промена која настаје има толико вештине су важне, него виталност испособности самоисцељења толико стимулисан да је нико није поседовао дубоко у себи .
Радије је на неизвесна и осетљива вредност људске делатности која доживљава оно што се дешава тхе, до умирујућег спокоја пуног априора, закључака и лажних извесности оних који знају како да се лече, онога који смирује – иако је то понекад неопходно – , не региструје лице у корак ододговорност и савест да се изгради његову срећу .
Поетски твој је знати да у јутарњим измаглицама исто толико колико и у сутону вече, око нас има свега што нисмо ми, који живе или имају живи више људи и да је свет пун могућности за састанак и дијалог .
отворити у самопоштовању онога што је друго може бити само однос који лечи .
То је битиавантуриста своје будућности, инпитати се а с обзиром на своје понашања, на путу ка благостању на вашој линији спаса. Ово је битилибре, што није лако јер како каже Киркегор : ” Најстрашније што се даје мушкарцима је избор, слобода . “
157
свиђати се, да али за добро

Постојетри начина иницијације састанка дозвољавајући љубав .
Најбољи јеизненадна празнина душе у којој нестају слике, идеје и речи ћуте, отварају се слобода и јасноћа изненада у нама на такав начин да је захваћено цело наше биће. Све постаје чудесан, дубоко, очигледан у ономе што је удаљено и бесконачно несхватљиво. Овај контакт је чисти дах интелигенције .
Начин обичнији прелази пустињу у којима, иако не можемо ништа да видимо, ништа разумети, не осећа ништа, иначе нека врста бол и тескоба, привучени смо и пребивамо у овој тами а ова суха јер само ту налазимо мало стабилности и мир. Како напредујемо, учимо да се одмарамо ову сушну тишину, и умирујућа сигурност утешног присуства и моћан у срцу овог искуства све више расте. Открива у светлости која је болна за нашу природу и све њене способности у ход бића, тешко одрживу привлачност постајања много више од чега што се чини да јесмо. Ми смо тада бесконачно превазиђени и чистоћа ова привлачност је у сукобу са нашом себичношћу, наше слепило и наше несавршеност .
А онда постојина путу ка спокоју пун укуса, оф одмор и сласт у којој, а да не постоји ништа што задовољава посебно чула, л’имагинатион ет л’интелигенце, воља почива у дубокој, блиставо и упијајуће искуство љубави .
Тада је то подигните пред собом Личност, це подршка, ова сродна душа, ово огледало, ово другост, ово извлачење из сопствене слике, овај захтев да сличност, оно због чега постојим у сусрету, шта ја могу да урадим утопити и оно по чему се и ја могу открити. Ставите своје опкладе, уради своје “је”, нужно у односу на другу, покушавајући Међутим, немојте се превише везати за другог .
158
усамљеност се може научити
Тхе физичка усамљеност, спољашња тишина и истинско сећање су неопходан за оне који желе да воде живот по савести. али као многе ствари на овом свету су само средства за постизање а крај, и ако не визуализујемо крај, злоупотребићемо га значи .
Није да бежи од мушкараца, да ми сами повући се у пустињу већ да боље видимо свет у коме се налазимо и траже начине да буду кориснији. Неки који никада нису искусили истинска самоћа моћи ће без оклевања да потврди да је самоћа срца једино што је важно и то друго, спољашња усамљеност, није битно. Али ове две самоће нису неспојиве. Једно може довести до другог .
Најстварнија усамљеност није напољу ми, није одсуство буке или одсуство постојања око нас ; то је понор који се отвара у дубини наше душе, потреба за храном никада не може бити задовољан. Само један пут води до усамљености, оно од глад, жеђ, бол, рањивост и жеља, и човек ко је пронашао усамљеност, нађе се празан, као исушени смрћу. Прешао је хоризонте, нема више начина да узме. Он налази у земљи где је центар свуда, а обим нигде. Он немојте више путовати јер се ова земља открива тако што ћете остати непомични .
И ту је, у овој самоћи, шта почиње најплодоносније активности. Овде ћете научити да радите у опуштање, да повећају своју визију, да види у тами и нађе, мимо жеље, врата која се отварају у бесконачност .
Материјално, неопходни су услови. Морате имати место, у природи или у просторији са просторијом где нико нас не може наћи, сметати или нас само приметити. Он морамо бити у стању да се одвојимо од света да бисмо заиста били од овога света. Морамо ослободимо се тако што ћемо раздвојити напете и слабе везе које нас везују виђено, слух, мирис, осећања, размишљајући о присуству мушкараца. И кад се такво место нађе, будимо задовољни али немојмо бити узнемирени ако принуђени смо да га напустимо са добрим разлогом. волим ово место, вратимо се што пре и не мењајмо ни за најмањи пекадило. И на овом месту, да дишемо лагано, природно, без падавине, да би наш ум могао да се одмори, заборави своје бриге, уронити у тишину и тајност свих ствари .
Неки мушкарци који изазивају унутрашњу усамљеност мисле да је могуће живети усред света и његове конфузије. Признају да је спољашња усамљеност добра у теорији, али тврде да је боље чувати унутрашњу самоћу док живите са другима. У ствари, њихов живот гутају активности и гуше све врсте везаности.. Плаше се унутрашње усамљености и чине све да је побегну.. И што је још горе, јесте да покушавају да друге увуку у активности које су сујетне и свезахтјевне као и њихове. Они су велике слуге “узрок”, велики ствараоци мање или више корисног дела. Они штампају програме, писати писма, и телефон сатима. Радо организују састанке, са банкета, конференцијама, курсеве и догађаје. Они анимирају и троше се без бројања. Они ће чак моћи да окупе велики број људи око теме усамљености са толико бриге да неред, интерпелације и аплаузи могу само уклонити дух усамљености из његове неизрециве тачности .
156