Elle marche en plein jourla logorrhée ductilepatte duveteuseet peau bouillonnanteelle ombre l'asphaltede sa quenouille d'Arc .Ennemie des perfectionsle baiser des visiteursnoircit le chambranle de sa portebouleversante caverneoù trône le Dieuque son profil aguiche .Désinence d'une substance infrangibleelle monte méditante la colline aux trois potencesaspect hésitant des coutumes de l'espritelle remise le sabre des amantsaux champs des Intouchablesrasantfuligineusel'ombre du néant .283
Ne pouvant supporter d'être en villégiature de la Vérité je m'efforce en face d'une vie mienne de ne pas profaner les tendres et sagaces crinières du chant de l'obscur .
Je plonge et fouille les magnificences de la nuit cathédrale .
J'accompagne les gerbes de terre et de sang giclant hors des tranchées .
Je filtre et laisse passer les pesantes pensées de l'espoir .
J'arrache à la mort ce qui n'est pas né et dresse sur le bûcher des circonstances les grandes rosaces de lumière .
Ombre Cécité progressive Graduellement j'éclate et parsème d'une myriade de fragments l'énigme des jours à venir éblouissement ultime d'un crépuscule à l'orée d'une dernière visitation .
Mains tendues j'implore le vaste ciel et féconde notre terre ultime élan à revenir vers soi éternel retour du pourceau fabuleux vers la source où se taire .
A contrario du mystère du verbe Il y eût l'illumination d'un soleil spirituel Écartement des données primesautières Splendeur reconstituée du désir Sans que la phrase se dégrade .
Mienne est la tâche Au passage inattendu de l'obscurité Eclipse d'une vision première L'énigme s'interpose Sans que négligence fasse loi .
Fort de lumière L'obscur vitrail révèle son envers Martyre devant la porte des anges S'ensevelissent les trésors de l'appartenance S'enfle la transcendance du point final .
Conscience d'être ceriseSouffrir de tant de conscienceSourire du noyau à la pulpeQue me soit donnée l'âmeIrradiante âmeAu sortir de cette déchéanceParfois souffranceEn illusion de tant d'absencesCoagulées au mirliton des afflictionsEn rachat d'une tristesse humiliéePuis vivre éternellementChêne liège naisseur de peaux parfuméesEn sudationTraces de laves pétrifiéesAu soleil qui verse la nuitAu cœur même de la beautéRencontrer l'ours du pays des graminées souplesPuis disparaîtreLa partie saine propagée en épilogueAu filtre du silence . 280
Pensée errante d'une force terre à terre précipitant l'imperceptible de l'action réalisée .
Révolte du fondamental à rendre l'homme plus fort , sursaut de l'évolution , juste perception du pic d'amour .
Ouvrir les vasques du mental , briser l'illusion , craquer l'avant-tracé de nos désirs , paroxysme des morales .
Finie la transmission des choses dites , nous sommes en marche vers l'ère pleine , affouillant la grève des mers refluantes , sur les pas des bâtisseurs .
Да се не вежу вибрирајући плесати ватру раширених руку тишина за пренос сваки откуцај срца размењен да открије науку и лепоту затварајући очи ове слике које нас нападају без потпуног разумевања ударио изнутра фасциниран Напио сам се ослобођена мисао у фазама осети присуство одбаците лажно без апстракције без страха без питања енергично зависно од околности посветити се проучавању храни се хлебом и водом отворена радост у целини уклонити баријере развијеним таласима без фрагментације од кривине осећај за добро поверен свима у разговору са једним тражења и потписивања са другим скини нас са земље у акцији чудом говорити у приватности прихватите очигледно такав смех напустити не буди занимљив бити сиромашан у самопожртвовању буди ја и ти буди дах буди перо које улази кроз прозор .
Теарссоул виолиначекајући знање .Алармни против онога који лажеово мало семена .У оружје прелио у овај векглупи диктат .Теарс гледајући у камерудрво се тресе .Алармнитачка осветесамо удаљеност .У оружјесуштински хладнодепонована на прагу .Теарс par manque de chaleurжеле на земљи .Алармнибез тога иза брда узјахати службенике .У оружјепрође мински возque les vélos suivent .Теарсиспред маузолејацветају застареле године .Алармнибез светла и музикелепршати транспаренте .У оружјенасмејан епилогпретвара у мистерију .Теарсрођења без бораtourne la Grand-Roue.Алармниврати се у земљу мртвихзелено биље у отвореним рукама .У оружјеоко реже пупчане костиd'un regard virginal.Теарсвећ дебеоспуштање очних капака .Алармничађаве пламене травесребрни мехурићи смрти .У оружјесан о сахранибез месечине .Теарсразбацани шутпод нашим оловним степеницама .Алармнирани улазакса логом капом .У оружјеопасан широким појасомићи низ падину .Теарсу сунчаном рајуречи се сударају .Алармни без покајањау шупљини белих земаља .У оружјена ивици рупепелет овог човека .276
