Гаел Јеан-Цлауде ГЕРАРД је био професор историје и географије, бивши, Гешталт терапеут и фотограф.
Он је и песник и као такав је постао аранжер речи, у нежности, у слободи и у потрази за истином. Поетски гест се може замислити само на путу самоће, захтев у погледу облика, снаге у смислу превазилажења самог себе, лакоћа у приступу, понизност у држању и упорност у напору.
Песник није ту да задовољи свој его нити да се препусти неком конвенционалном облику. Револуционар је утолико што помете ред и поштовање навика свог времена.. Он је традиционалиста у поштовању које показује према старијима који су прокрчили путеве авантуре., извршио високе вежбе преузимања ризика од новости, creusé les tunnels de l’ombre intérieure et lancer les ponts de la rencontre rugueuse avec autrui en franchissant avec force et détermination les vallées de la facilité.
Песник воли живот. Радости и туге су хлеб и вино његових уобичајених преступа. Он никоме не одговара. Није важно ако се смејемо иза њега, носи маску глумаца античког позоришта који су једини овлашћени да разговарају са боговима.
И ако понекад псе пусте на слободу, да га његова реч превазилази, он је пушта у непознате и дивље земље да би потом покушао да компонује са детаљима овог искупитељског лутања о толико неопходног да би се истребало њено срце и омекшале баријере заборава до којих је вучена.живост и интуиција..
Његова пажња га усмерава на ивице, непредвиђене ствари, дес интерсигнес, дес аналогиес, утакмице. Песник може бити само нови аргонаут, занатлија од срца за кога још није све речено.
Његове речи су жар када је хладно и лед када је олујно време. Његове речи га враћају, палпитент, гицлент, слип, урлати, geignent et clament sa foi en l’humaine condition pour ensuite s’adoucir devant la tenue des “Mystères”, канцеларије и литургије које од болова и лакоће терају у несвест умирујућих од црног језика, језик друида, божји језик, нечувеног и маштовитог језика трагача апсолута.
Le mots n’ont pas de sens s’ils ne sont pas vécus intimement, s’ils ne sont pas pesés à l’aune de ses douleurs, аршином вечног детињства.
Његова визија је милиметрична и апокалиптична. време и простор, штавише присутан у његовом свакодневном постојању, интегрисани су у њен глобализујући темперамент. Све је овде, на видику, на дохват оловке и распоред елемената који га бомбардују у време пада метеорита постаје хладан ствар прихватања, де дисцриминатион, брисање и чување много више од случајности. Осим за њега, шанса не постоји и оно што се зове случајан сусрет, случајност, парадокс, synchronicité sont des traces mnésiques affluentes du passé et promesses d’un avenir imaginé marquées de la vision, печата стварности.
звуци и боје, ритмове, музика и само значење речи су туту плесача Опере у време Едуара Дега. Дуга утисака тиња у вишеструким могућностима којима похлепа изражавања не служи. Песник чека, стрпљиво седи на кесу и гледа да се отвори прозор светлости у облаку прашине који га заслепљује, који га оптерећује, прија му и кроз који дише. Па он извире, Он је рођен, он види.
Песник нема камен на који би главу прислонио. Звезде заузимају место божићних свећа. Његова посвећеност је на другом месту. Њен сан је роњење. А кад сване, она нема увек румене прсте. Ремугле су ту и дете које се тада роди обележено је особином патње. Il est alors possédé par le désir inexpugnable de connaissances et l’obligation de clamer ses rencontres en beauté – mandorles de son onde porteuse – haut et fort à la face du monde des humains tout autant que dans le désert ou dans l’absolu. L’enfant-poète se laisse sculpter par ce qu’il n’est pas encore et son entendement ne peut être qu’une expérience poétique et métaphysique.
његов отац, његова мајка, ses fils et filles sont le jeu d’une filiation que la coupe levée haute sur le parvis du temple honore aux quatre vents de son destin l’appel de la nuit, дана, de l’amour et de sa finitude.
Нема будућности осим хода ходочасника душе Млечним путем.
Ако се сећа, то је само да се удају са временом, са птицом на дрвету, осмех другог човека, од друге жене, од детета, са грмљавином која тутњи и кишом која га храни. Време за све. То је време које пролази. Он је птица на грани, он је гром и киша. Одушевљава га контемплација годишњих доба која се врте око њега. Плодни пар који је формирао песник, овај пророк-дете-занатлија, у контакту са својом околином.
Тада се може успоставити тишина, ћутање сачињено од брисања дела. Тишина дубоко у нашем универзуму која наставља свој ток, неумољиво.
Ици, sur le site ” regardauvergne – la présence à ce qui s’advient “, текстови и фотографије су повезани.
Текстови имају различите укусе. Неки су резимеи и размишљања о актуелним темама и истраживачким перспективама које покрећу наш свет данас.. Други су личнији и баве се мојим покушајима да дам смисао својим односима.. И изнад свега, већина њих потиче од онога што се дешава у песничкој резонанци овде и сада где сам ја.. Au travers de ces derniers il y a jaillissement de la présence sous une forme multiréférencée et même ébouriffée qu’une certaine conformité de clarté et de rigueur dans l’expression phrasée ne saurait que partiellement convenir. Вео ће увек остати. Вео који спорост неопходна за откривање прочишћава било какво шетање.
Фотографије потичу са панела који је претходно конституисан у радосном лутању шетача, вођен бригом да посматра, да морају да, осетити, да уђе у резонанцу и послужи фотографски објекат у оквиру од структуре, материјала, од светла, геометријских принципа и емоција како бисмо заобишли гепек речи чији смо ми пречесто примаоци. Фотографије намећу тишину.
Повезивање одређене фотографије са одређеним текстом је мистериозно. То не потпада под илустрацију чак и ако се понекад може појавити извесна сувишност, финоћом и хумором. Фотографија и текст се сусрећу и из њиховог контакта може настати трећа димензија, једна трећина укључена, другачију природу која нас позива на одскок рефлексије. То је кроз ово између, dans cet espace vierge de piétinements où surseoir à l’arrivée d’un sens hâtif qui peut scléroser l’entendement , да отворимо своје срце и дозволимо сусрет са срцем другог. Дашак свежег ваздуха нам тада даје храброст да желимо да живимо више и да се пројектујемо у чуду..
Хајдемо заједно, будимо службеници лепоте. Може бити да је зидар какав смо ми потребан сваки камен да изгради ово присуство као нико други : љубав, љубавни утешитељ, као онај који брине о другом и онај који гради будућност.
